Str.21

1054. година, година великог раскола – Владимир Ћоровић у „Историји Срба“ на овом месту указује на амбицију Нормана у погледу источне обале Јадрана и, чак, на њихову спрегу са Римом: „Они су радили донекле у споразуму с папама, који су раскинули све везе с Византијом и 1054. године објавили дефинитивни прекид с Цариградском патријаршијом.“[1]

1054. први турски султан, Тугрул, Селџук, престоница Багдад.

11. јануара 1055. смрт Константина ІX Мономаха и нестанак моћних македонских владара, смрћу царице Теодоре, септембра 1056.

1. јануара 1068. цар Роман Диоген, војсковођа из Кападокије, син Константина Диогена, управника Београда, помилован после смртне пресуде за заверу против цара Константина X Дуке. Oженио се царицом Евдокијом, Дукином удовицом и мајком његових синова.

24. VIII – 26. VIII 1071. борбe за Манцикерт, град у близини језера Ван (тур. Van Gölü, кур. Behra Wanê, јер. Վանա լիճ) на крајњем истоку Турске.[2] Манојло Комнин, војск.

После пораза од султана Арслана, Диоген трпи нове поразе: најпре од Константина Дуке а затим и од Андроника Дуке, непоузданог војсковође из битке за Манцикерт; са Михајлом Дуком, новокрунисаним царем и његовим стрицем и стварним савладарем Јованом, склапа споразум и добија гарантије за повратак у Цариград, са потписима три митрополита. На путу бива ухваћен и ослепљен усијаним гвожђем; спроведен је у манастир на острву Проти где је и умро лета 1072.[3]

[1] Георгије Острогорски у Историји Византије каже: „1024 г. вођени су преговори о мирном разграничавању сфера, с тим да цариградска црква буде призната као ′универзална у својој сфери′. Ослабљено папство тога времена било је спремно да прихвати ово компромисно решење. Али је оно одбачено када је, под утицајем клиниског покрета, папство ојачало и на Западу завладао нови дух. До разграничења сфера је ипак дошло, само не путем споразума већ по цену оштрог раскида.“

(имена: папа Лав IX, цариградски патријарх Михаило Керуларије, кардинал Хумберт, антиохијски патријарх Петар, охридски архиепископ Грк Лав)

„Охрабрени ставом Константина ІX, који је био спреман да жртвује свог патријарха пријатељству с Римом, папски легати су 16 јула 1054 ставили на олтар Свете Софије булу којом се баца проклетство на Керуларија и његове најугледније присталице. Међутим, ослањајући се на подршку свештенства и народа, патријарх је успео да разувери слабог владара и да му наметне своју вољу. Са царевим пристанком Керуларије је одржао сабор, који је са своје стране бацио анатему на римске легате. Далекосежне последице ових догађаја запажене су тек доцније.“

[2] „Језеро Ван је највеће језеро Турске. Налази се на крајњем истоку земље. То је слано језеро вулканског порекла (а) формирало се у плеистоцену када је лава из вулкана Немрут блокирала отицање воде на исток. Неактивни вулкани се данас налазе источно и северно од језера.“ (Википедија)

[3] Михаило Псел, славни писац, филозоф, политичар, реторичар и историчар, том приликом му је честитао на великој божијој милости, којом му је Бог: „... одузео очи, да би му даровао вид небеске светлости.“ Исти извор (В) наводи да је „Теофилакт Бугарски написао писмо Пселовом брату тешећи га због братове смрти, у коме каже 'Ваш брат није умро, већ се упокојио у Господу ослободивши се тешког живота и болести'."